Ogroman uspeh našeg sugradjanina: Milan treći Srbin na beogradskom maratonu

Na 34. beogradskom maratonu, održanom pod sloganom „Bez barijera“,  učestvovalo je oko 5.000 takmičara. Među njima bio je i naš Milan Petrović, koji je na maratonu dugom 42 km zauzeo 8. mesto. U nastavku prenosimo intervju sa Milanom Petrovićem:

Ko je Milan Petrović:

Master sociolog, rođen 1988.godine, trenutno zaposlen u Odeljenju Narodnog muzeja Valjevo u Osečini i kao profesor sociologije u Obrazovno vaspitnom centru Osečina. Nažalost epidemija je poremetila planove koje smo imali prethodnih godinu i po  dana koje se tiču Muzeja, ali polako se vraćamo u redovan rad. Iako mi ovaj posao nije struka, jako je blisko i srodno.

Kada se pojavila ljubav prema trčanju i prema maratonima:

Samo trčanje se kroz ceo moj život provlači i kroz druge rekreativne sportove kojima sam se bavio. Konkretno trčanjem sam počeo da se bavim 2012.godine, tokom pisanja diplomskog rada na fakultetu, i to mi je bilo sredstvo da se oslobodim stresa. Isto to sam ponovio i 2013.-2014. u periodu proleće-leto dok sam pisao master rad. Ali tada, kao student, nisam imao adekvatnu opremu i čim krenu kiše, prestajao sam da se bavim tim sportom do proleća i sve tako. Iz neobjašnjivih razloga napravio sam pauzu od 4 godine, da bih u proleće 2017. godine počeo aktivno da se bavim, u svojoj 29.godini iz razloga smanjivanja kilograma. Krenuo sam sa laganim trčkaranjem, i to je trajalo oko godinu dana do zime, zbog opreme. Od proleća sam opet krenuo, počeo po savetima prijatelja da pratim sajtove koji se bave trčanjem, i saznao da je to u stvari veoma kompleksan sport. Bavio sam se rekreativno a zatim, na preporuku prijatelja 2018. sam se prijavio na prvu trku. Iz neiskustva sam se prijavio na polumaraton, na 21 km. Otišao sam na tu trku, potpuno neiskusan i nesvestan čak i posle trke, koliko sam grešaka napravio koje su mogle da me koštaju, ali imao sam sreće i ostvario sam jako dobar rezultat od 1.31 i 15. mesto na beogradskom polumaratonu. Ulaskom na cilj sa drugaricom koja mi je pravila društvo, u toj euforiji rekao sam : „Sledeći je maraton!“. Imao sam nekih šest meseci da se spremim za beogradski maraton, nabavio sam zimsku opremu. Koliko je potrebno patika za treninge? Ja imam oko 6 pari patika za treninge. Jedne koristim za brdsko trčanje i zimsko vreme, jedne samo za trkanje, ostale za treninge, plus majice, šortsevi, deblji duksevi , kape, rukavice…

Nakon te prve zime kada sam trčao, spremao sam se preko programa koje sam našao, i završio prvi maraton za 3h i 1min i ostvario sam 23. mesto. Bio sam veoma zadovoljan. Bilo je malo problema kao i sada, uspon kod Brankovog mosta mi je bio najteži kao i grčevi koji su uvek problem. Ta trka je bila prelomna da nastavim da se bavim tim aktivno. Nakon toga sam učestvovao na još 5-6 polumaratona u Valjevu, Novom Sadu, Šapcu, Apatinu…Krajem 2019. sam istrčao još jedan maraton, to je „Srbija maraton“ koji je bio ujedno i Balkansko prvenstvo. Tu sam osvojio 24. mesto sa slabijim vremenom, ali često se sada šalim da sam 24. na Balkanu. Šalu na stranu, uslovi su bili jako teški, pošto je bio novembar, vetar je duvao toliko jako, da sam nekada mislio da doslovno stojim.

Nakon tog maratona sam se spremao za beogradski, možda sam bio i spremniji, ali je odložen zbog epidemiološke situacije, tako da se bukvalno spremam godinu i po dana, ali nisam bio sve vreme u punom treningu. Učestvovao sam na brdskoj trci u Gradcu, u Valjevu i tu sam osvojio solidan plasman, obzirom da mi je prva trka koja nije na asfaltu, i bio sam 18.

Kako se odvijala trka na ovom 34. beogradskom maratonu?

Na ovom  maratonu planirao sam „pejs“ 4min/km, što je jak tempo, i po kome bih maraton završio za 2h 48min. Bilo je zaista lepo vreme na startu, ali kako je dan odmicao bivalo je sve toplije i na 21. km imao sam prolaz 2,47 brže od planiranog. Ali negde na 1h 50 min otvorili su se oblaci, bilo je pretoplo i morao sam da spustim tempo.  Oko 18. km imao sam dojavu da sam u prvih 10, pretekao sam dvojicu, ali na 2 km do cilja zbog grčeva i usporavanja ponovo me jedan pretekao, i to saznanje me vuklo napred, iako sam imao jake bolove. Zadovoljan sam plasmanom, moglo je biti bolje ali zadovoljan sam bez obzira na sve, ipak se tek četiri godine bavim ovim. Ono što je posebno zanimljivo jeste da pošto sam bio u majici Sportskos saveza Osečina, dosta navijača me bodrilo kao i par učesnika sa: „Idemo, zemljak! Napred Osečina! Najbolja šljiva!“ Čak je i par zaposlenih iz gradske čistoće reklo: „Ovaj je naš!“. Tako da se ovom prilikom zahvaljujem na logističkoj podršci Sportskom savezu Osečina i Opštini Osečina.

Kakav je osećaj pre i posle trke?

Euforija je u svakom slučaju. Prve trke su mi bile nervozne sa dosta straha, mada tada nisam znao ni šta me čeka, išao sam kao glavom kroz zid. Sada kada znam opet je taj strah jer znam šta sve može da me snadje. Nekih sedam, dana pred trku, naročito ujutro je grč u stomaku, i pozitivno iščekivanje. Tu su drugi trkači, atmosfera je pozitivna, vrhunska zabava i muzika na sve strane, pa vam i ne da da mnogo paničite iako biste hteli. Uvek je lepo videti poznata i raspoložena lica. Trčanje inače luči hormon sreće, to je tzv. trkačka euforija. Nakon trke je tu uglavnom zadovoljstvo zbog rezultata koje vas drži dugo, evo mene i dalje.

Kakvi su ostali takmičari?

Ove godine je konkurencija bila nešto slabija, jer je manji broj stranaca. Nikoga iz Kenije nisam video, da su bili, za toliko bi me pomerili na plasmanu na dole. Ali opet ne mogu reći da je bila baš toliko loša konkurencija, jer je Marko Ranković, prvak  Balkana u maratonu, završio kao drugi, takmičar iz Rumunije je ostvario pobedu, Grk je bio treći..tako da sa te strane nije bila laka konkurencija. Moje dodatno zadovoljstvo je osim što sam bio osmoplasirani, je što sam bio trećeplasirani Srbin. Ta kategorija je za mene posebna, te 2019. sam bio petoplasirani Srbin.

Šta ti je bilo najteže u toku maratona?

U suštini, malo će zvučati smešno, ali ja dok trčim ne obraćam paznju na druge, trčim sam sa sobom, većina to tako radi. Ali na ovoj trci sam na 4. km ušao u društvo 3-4 drugih takmičara, i trčali smo kao grupa. Ja nisam obraćao paznju na njihove startne brojeve i nisam video da su polumaratonci i trčali smo tempo koji je za mene bio blago prebrz. I zapravo najteže mi bilo razočarenje  kada smo se na 17-18. km odovojili i kada sam shvatio da sam ostao sam i da nećemo zajedno trčati do kraja. Pošto sam bio visokoplasiran nije bilo mnogo takmičara ni iza mene ni ispred mene na 300 m. Ima tu navijača, ali na tom delu staze na Novom Beogradu nema ih mnogo, kao kod Ušća i Brankovog mosta. Uz sunce najteži deo je bio od 25.-35.km, i to je nejčešće najteži deo staze. Pojavili su se i grčevi na 3 km pred cilja koje sam morao da razbijam jačim udarcima o asfalt i da usporim tempo da bih završio trku.

Šta bi mogao da poručiš početnicima u ovom sportu:

Neophodno je na početku obratiti se nekom iskusnom, koji će ih uputiti u sve, nije sramota. Ja treniram sam, po nekom svom programu. Svako ko želi da se bavi ovim, neće se pokajati. Teško je naterati sebe, ali uvek mogu trčati po prirodi, i opustiti se, neće pogrešiti svakako jer je pre svega zdravo, dobro je za psihu, koliko je zdravo fizički možda je toliko zdravije i psihički. Čitav pogled na život se menja, lakše se rešavaju problemi jer smo opušteniji.

Da li ćeš učestvovati na maratonu i naredne godine?

Pa sigurno. Planiram već i u toku ove godine da učestvujem na polumaratonu, da probam da spustim dodatno vreme. U ovoj trci koja je bila prilično teška 21. km istrčao sam za 1h 23min 30s i to sam trčao rezervisano jer je u pitanju bio maraton. Tako da mi je cilj da se pripremim za polumaraton, a dogodine naravno i za beogradski maraton. Lep je osećaj kada kao prethodnih godina sa starta krene 8000 trkača, to treba doživeti.

Kakvi su utisci okoline, porodice, prijatelja i devojke?

U suštini pozitivni. U početku je bilo malo čudno, i sam sam ranije tako reagovao na druge ljude, misle da je to mučenje, šta ti to treba.  Kada sam počeo da se bavim ovim, uvukao sam i druge ljude, sada imamo pristojnu ekipu ljudi ovde u Osečini sa kojima treniram i koji imaju zapažene rezultate čak i ovog vikenda. Što se tiče porodice imam podršku naravno. Devojka mi je zapravo najveća podrška. Kada mi je teško da krenem na trenig, da trčim, ona me natera, naravno uvek kroz šalu  i opušten odnos. Uvek mi je podrška na trkama, dogovorimo se gde da me čeka, da mi da vodu ili okrepu. Ona mi je na 18. km ove trke i rekla, jer je brojala takmičare da sam medju prvih 10. Čeka me na cilju i to je dodatni podstrek i motivacija da se trka završi. Okolina uvek lepo reaguje, i pre i sada, pruža podršku i bodri, mada nisam veliki broj ljudi naterao da trči, malo je teško.

Poruka za kraj?

Trčite ljudi, ili bar šetajte ☺

Check Also

Marija Obradović: MDULS će pomoći da se nastave radovi na dogradnji i rekonstrukciji sportskog centra (VIDEO)